Кад је отпочео грађански рат у Југославији, по наводима комуниста, било је у оно време око 18.000 скојеваца (,,СКОЈ" - Савез комунистичке омладине Југославије). Један део тих омладинаца пошао је у ,,шуму", у партизанско војевање, а други је део остао код куће и у позадини развијао разне активности по инструкцијама КПЈ. Власти су гониле, хватале и кажњавале те омладинске активисте.
Љотић је 1942. године предложио да се у Смедеревској Паланци оснује ,,Завод за принудно васпитање омладине". Тежња је била да се омладинци и омладинке истргну испод комунистичке команде и да им се спасавају животи. Родитељи су били срећни и захвални да се дошло на такву мисао. Генерал Недић је одмах усвојио Љотићев предлог, али је била велика мука објаснити окупатору потребу такве установе и од њега добити одобрење, без чега се ова племенита замисао није дала остварити. Одобрење је, најзад, дато и у јесен 1942. године отвара се тај Завод у Смедеревској Паланци и на чело његове управе долазе национални идеалисти, брачни пар: Милован Поповић и супруга му Др Драгојла, рођена Остојић. Преко тог Завода спасено је преко хиљаду омладинаца и омладинки. На разне начине, да тога Завода није било, они би нестајали и гинули: у Јајинцима, по другим логорима, у борбама у грађанском рату...
Ратко Парежанин
(Из књиге ,,Други светски рат и Димитрије Љотић", издање ,,Искре" Минхен 1971)
Љотић је 1942. године предложио да се у Смедеревској Паланци оснује ,,Завод за принудно васпитање омладине". Тежња је била да се омладинци и омладинке истргну испод комунистичке команде и да им се спасавају животи. Родитељи су били срећни и захвални да се дошло на такву мисао. Генерал Недић је одмах усвојио Љотићев предлог, али је била велика мука објаснити окупатору потребу такве установе и од њега добити одобрење, без чега се ова племенита замисао није дала остварити. Одобрење је, најзад, дато и у јесен 1942. године отвара се тај Завод у Смедеревској Паланци и на чело његове управе долазе национални идеалисти, брачни пар: Милован Поповић и супруга му Др Драгојла, рођена Остојић. Преко тог Завода спасено је преко хиљаду омладинаца и омладинки. На разне начине, да тога Завода није било, они би нестајали и гинули: у Јајинцима, по другим логорима, у борбама у грађанском рату...
Ратко Парежанин
(Из књиге ,,Други светски рат и Димитрије Љотић", издање ,,Искре" Минхен 1971)