"Пријатељу мој, душа ми убија тијело. Не жалим што ћу умријети, али жалим што нијесам у моме животу ништа знаменито учинио. Тако је хтјела моја зла судба, која ми је од почетка до краја ужасна била. Ти остајеш млад и здрав; на добром си мјесту за народни рад, и ту остани.
Србија је матица Српства, без ње никад ништа. Аманет ти наша народна ствар, која неће успјети ако на њој не буду постојано радили разумни, самопрегоријевајући и отважни људи. Поздрави ми кнеза, Книћанина и Гарашанина; кажи им од моје стране да ће Српство препородити прије дрском отважности неголи претјераним обзирима на дипломацију.
Ова има својих рачуна, а ми морамо имати наших. Сјети ме се гдјегод кад ме већ не буде, и нека потомство бар дозна за наше намјере, кад му дјела не могох оставити."
Петар Други Петровић Његош Матији Бану, на Цетињу, 1851. године.
Србија је матица Српства, без ње никад ништа. Аманет ти наша народна ствар, која неће успјети ако на њој не буду постојано радили разумни, самопрегоријевајући и отважни људи. Поздрави ми кнеза, Книћанина и Гарашанина; кажи им од моје стране да ће Српство препородити прије дрском отважности неголи претјераним обзирима на дипломацију.
Ова има својих рачуна, а ми морамо имати наших. Сјети ме се гдјегод кад ме већ не буде, и нека потомство бар дозна за наше намјере, кад му дјела не могох оставити."
Петар Други Петровић Његош Матији Бану, на Цетињу, 1851. године.