"Не могавши никад да се прикључим онима који су изгубили сваку веру, па и веру у свој Српски Народ, увек и где год ми се прилика указала, подвлачила сам да још, има дивних Срба, како то волим да кажем: Срба Витезова. Уједно сам изражавала уверење да за народ, у којем има толико племића мисли и духа, вреди живети, радити и посветити му се. Цео мој рад одраз је тог мог уверења".
(Др Олга Луковић Пјановић)
...
Олга је остала верна таквом уверењу целог живота. Била је први Витез у народу у којем је "толико племића мисли и духа". Храбро ће написати позив научницима да обрате пажњу на српски језик, у чијој се сржи крију тајне настанка европских језика и нација, па, чак много пре тога, и нити
праскозорја Цивилизације. Увераваће их овим речима:
"Премда нико од европских лингвиста не узима у обзир српски језик, верујемо да није далеко дан када ће наука, коначно, отворити очи и прихватити истину!"
Др Олга Луковић - Пјановић се чуди што научници нису уочили одлике српског језика, које су изврсна основа и полазиште за разумевање европских и азијских језика. Па и грчког и латинског, на што је упозоравао и Херодот, у V столећу пре Христа:
"... Затим је настао грчки језик - обавештава нас Херодот - увек употребљаван заједно са пелазгијским, како се мени чини. Пошто су се Грци отцепили од Пелазга, будући слаби - од малог броја у почетку, повећавали су се у мноштво народа, захваљујући особито прилажењу многих Пелазга и многих других варварских народа".
Колико је драгоцено дело др Олге Луковић - Пјановић, види се и на основу овог Херодотовог цитата, који нам, поред података о настанку грчког језика, открива прастару законитост, по којој се Срби, изгледа незаустављиво, претапају у друге нације. Херодотов опис малобројног и слабог грчког народа, који се умножава и јача приливом Пелазга, неодољиво подсећа на стварање ововременске и
хрватске, и бошњачке, и македонске нације - од припадника српског народа. Исти процес је текао и
претходних столећа, кад су Срби Паноније и Карпата послужили за стварање мађарске и румунске
нације, које се, зачудо, данас и не убрајају у словенске народе.
Овај феномен је привукао пажњу др Олге Луковић - Пјановић, па ће она велики део простора, у свом делу ,,Срби... народ најстарији'', посветити трагању за језичком и националном матрицом Индоевропљана. Изненађује чињеница да су многи европски научници уверени да су нације и језици на ова два континента потекли из исте основе.
Др Олга Луковић - Пјановић даје за право Адолфу Пиктеу, који је, у делу "Les originis indoeuropeennes", Париз, 1877. године, установио:
"Може се закључити са сигурношћу да је постојао један
преисторијски народ... чист у свом почетку од сваке мешавине и доста бројан да послужи као основа мноштва људских група из њега произишлих..."
Пикте наставља:"Ми већ у зору историјске епохе налазимо овај првобитни народ, расут на једном огромном простору... Та раса је пружила своје гране од Индије до крајњих граница Европе..."
Др Олга Луковић - Пјановић примећује да Адолф Пикте није успео идентификовати тај стари народ - ту матрицу мноштва новорођених нација и језика, али само зато што није познавао ни један словенски језик.
Зато ће то поћи за руком његовим земљацима и савременицима - француским славистима Сипријану Роберу и Ами Буеу, Италијану Франциску - Марији Апендинију, Словацима Павлу Шафарику и Јану Колару, Енглезу Гордону Чајлду, Шкоту проф. Стјуарту Пиготу и многим другим.
Сипријан Робер ће у књизи ,,Свет Словена'' (Париз, 1852. године), написати дословно:
"Срби су почетни народ мајка, а српски језик - језик мајка".
(Др Олга Луковић Пјановић)
...
Олга је остала верна таквом уверењу целог живота. Била је први Витез у народу у којем је "толико племића мисли и духа". Храбро ће написати позив научницима да обрате пажњу на српски језик, у чијој се сржи крију тајне настанка европских језика и нација, па, чак много пре тога, и нити
праскозорја Цивилизације. Увераваће их овим речима:
"Премда нико од европских лингвиста не узима у обзир српски језик, верујемо да није далеко дан када ће наука, коначно, отворити очи и прихватити истину!"
Др Олга Луковић - Пјановић се чуди што научници нису уочили одлике српског језика, које су изврсна основа и полазиште за разумевање европских и азијских језика. Па и грчког и латинског, на што је упозоравао и Херодот, у V столећу пре Христа:
"... Затим је настао грчки језик - обавештава нас Херодот - увек употребљаван заједно са пелазгијским, како се мени чини. Пошто су се Грци отцепили од Пелазга, будући слаби - од малог броја у почетку, повећавали су се у мноштво народа, захваљујући особито прилажењу многих Пелазга и многих других варварских народа".
Колико је драгоцено дело др Олге Луковић - Пјановић, види се и на основу овог Херодотовог цитата, који нам, поред података о настанку грчког језика, открива прастару законитост, по којој се Срби, изгледа незаустављиво, претапају у друге нације. Херодотов опис малобројног и слабог грчког народа, који се умножава и јача приливом Пелазга, неодољиво подсећа на стварање ововременске и
хрватске, и бошњачке, и македонске нације - од припадника српског народа. Исти процес је текао и
претходних столећа, кад су Срби Паноније и Карпата послужили за стварање мађарске и румунске
нације, које се, зачудо, данас и не убрајају у словенске народе.
Овај феномен је привукао пажњу др Олге Луковић - Пјановић, па ће она велики део простора, у свом делу ,,Срби... народ најстарији'', посветити трагању за језичком и националном матрицом Индоевропљана. Изненађује чињеница да су многи европски научници уверени да су нације и језици на ова два континента потекли из исте основе.
Др Олга Луковић - Пјановић даје за право Адолфу Пиктеу, који је, у делу "Les originis indoeuropeennes", Париз, 1877. године, установио:
"Може се закључити са сигурношћу да је постојао један
преисторијски народ... чист у свом почетку од сваке мешавине и доста бројан да послужи као основа мноштва људских група из њега произишлих..."
Пикте наставља:"Ми већ у зору историјске епохе налазимо овај првобитни народ, расут на једном огромном простору... Та раса је пружила своје гране од Индије до крајњих граница Европе..."
Др Олга Луковић - Пјановић примећује да Адолф Пикте није успео идентификовати тај стари народ - ту матрицу мноштва новорођених нација и језика, али само зато што није познавао ни један словенски језик.
Зато ће то поћи за руком његовим земљацима и савременицима - француским славистима Сипријану Роберу и Ами Буеу, Италијану Франциску - Марији Апендинију, Словацима Павлу Шафарику и Јану Колару, Енглезу Гордону Чајлду, Шкоту проф. Стјуарту Пиготу и многим другим.
Сипријан Робер ће у књизи ,,Свет Словена'' (Париз, 1852. године), написати дословно:
"Срби су почетни народ мајка, а српски језик - језик мајка".