Рат против Световида
Александар Асов сматра да се сви догађаји који су се одигравали у историји заправо земаљске манифестације односа који владају међу боговима. Тако по Асову, сви историјски догађаји могу да се сведу на доживљаје из живота Дајбога (његово путовање у подземни свет, брак и сукоб са Мораном итд). У овом чланку бавићемо се нечим много приземнијим, међутим, нећемо запоставити улогу коју су стари богови имали и још увек имају у историји европских народа.Наша анализа односиће се на однос несловенских народа према старој вери Словена, пре свега према једном од словенских врховних богова- Световиду.
Споменули смо већ да је Световид био поштован не само од стране балтичких Словена већ и од стране осталих словенских племена. Утицај овог бога на Рујане био је огроман што се види из обичаја да се ништа не предузима без дивинације уз помоћ Световидовог белог коња. Световид је омогућавао Рујанима победе у рату и чинио од њиховог острва значајан трговачки центар, о чијој слави и богатсву сведоче препуне ризнице храма у Аркони. Све то чинило је да балтички Словени постану трн у оку својих суседа, католичких Германа. Уље на ватру доливала је чињеница да су Рујани тврдоглаво одбијали да се одрекну паганизма и пређу у хришћанство, због чега су Германи предузели низ веома оштрих мера. Када је дански краљ Валдемар 1168. године пребацио своје трупе на Рујан, почело је страховито разарање тамошњих храмова које је пратило пљачкање њихових ризница. Највећу претњу Валдемар је видео у Световиду због чега је послао Данце Есбена и Свена да поруше арконски храм. Есбен и Свен су након рушења извукли из храма Световидов кип и на очиглед народа почели да га уништавају. Њихов поступак имао је за циљ да покаже окупљеним Рујанима како њихов бог није толико моћан колико су они заправо мислили, будући да није био способан да се одбрани. Многи Рујани тада су исмејали Световида и одрекли се старе вере прешавши у хришћанство.
Међутим, и пре овог догађаја постојала је тенденција да се умањи значај Световида а о овоме говори и једна теорија коју су пласиралили германски хроничари. Наиме, Хелмолд и Сакс Граматик тврдили су да је култ Световида настао из поштовања према светом Виду, хришћанском мученику коме је био посвећен један манастир на Рујну. У деветом веку, католички цар Карло победио је у једној бици Рујане након чега им је заповедио да поштују светог Вида, свеца из Корвеја. По овим хроничарима, Рујани су култ св. Вида претворили у култ Световида направивши свецу кип и саградивши му храм. Ипак, ако се погледају списи Адама Бременског, који је проучавао Словене много пре Сакса и Хелмолда види се да о овом догађају нема ни речи. Такође, ако се упореде имена неких словенских божанстава са именом Световида видеће се да и ова имена имају исти или сличан наставак- вид, односно, вит. Тако имамо Руђевида, Поревида, Геровита, Ринвида и Туривида. Ту си и словенска лична имена Семовид, Зјемовид, Хостивид, Витомир, Видослав и Вида па нема сумње да је Световидово име изворно словенско. Даље, ако анализирамо функције Световида и његов физички изглед доћи ћемо да закључка да он нема никакве везе са једним хришћанским свецем и да он представља управо оно што се може сазнати из његовог имена- свевидеће и свезнајуће божанство. Као што смо већ напоменули у тексту о Световиду, име овог божанства има своје порекло у санскриту а ово име састоји се од поимениченог глагола и именице, не представљајући тако лично име као што је име светог Вида. Из свега овога можемо закључити је да су католици на сваки могући начин покушавали да оцрне своје суседе Словене, било да су говорили о њиховим «варварским» обредима, било о нетрадиционалности њихових култова. Јер као што знамо, сви германски хроничари покушавају да представе Словене као крвожедне дивљаке који приносе људске жртве својим боговима заборављајући да су не тако давно и сами то радили и, на изглед, заборављајући да су су и сами хришћани врло сурово поступали са својим верским неистомишљеницима.
Из свих ових германских тенденције крила се заправо једна намера: да се уништавањем словенског духовног темеља победи
Александар Асов сматра да се сви догађаји који су се одигравали у историји заправо земаљске манифестације односа који владају међу боговима. Тако по Асову, сви историјски догађаји могу да се сведу на доживљаје из живота Дајбога (његово путовање у подземни свет, брак и сукоб са Мораном итд). У овом чланку бавићемо се нечим много приземнијим, међутим, нећемо запоставити улогу коју су стари богови имали и још увек имају у историји европских народа.Наша анализа односиће се на однос несловенских народа према старој вери Словена, пре свега према једном од словенских врховних богова- Световиду.
Споменули смо већ да је Световид био поштован не само од стране балтичких Словена већ и од стране осталих словенских племена. Утицај овог бога на Рујане био је огроман што се види из обичаја да се ништа не предузима без дивинације уз помоћ Световидовог белог коња. Световид је омогућавао Рујанима победе у рату и чинио од њиховог острва значајан трговачки центар, о чијој слави и богатсву сведоче препуне ризнице храма у Аркони. Све то чинило је да балтички Словени постану трн у оку својих суседа, католичких Германа. Уље на ватру доливала је чињеница да су Рујани тврдоглаво одбијали да се одрекну паганизма и пређу у хришћанство, због чега су Германи предузели низ веома оштрих мера. Када је дански краљ Валдемар 1168. године пребацио своје трупе на Рујан, почело је страховито разарање тамошњих храмова које је пратило пљачкање њихових ризница. Највећу претњу Валдемар је видео у Световиду због чега је послао Данце Есбена и Свена да поруше арконски храм. Есбен и Свен су након рушења извукли из храма Световидов кип и на очиглед народа почели да га уништавају. Њихов поступак имао је за циљ да покаже окупљеним Рујанима како њихов бог није толико моћан колико су они заправо мислили, будући да није био способан да се одбрани. Многи Рујани тада су исмејали Световида и одрекли се старе вере прешавши у хришћанство.
Међутим, и пре овог догађаја постојала је тенденција да се умањи значај Световида а о овоме говори и једна теорија коју су пласиралили германски хроничари. Наиме, Хелмолд и Сакс Граматик тврдили су да је култ Световида настао из поштовања према светом Виду, хришћанском мученику коме је био посвећен један манастир на Рујну. У деветом веку, католички цар Карло победио је у једној бици Рујане након чега им је заповедио да поштују светог Вида, свеца из Корвеја. По овим хроничарима, Рујани су култ св. Вида претворили у култ Световида направивши свецу кип и саградивши му храм. Ипак, ако се погледају списи Адама Бременског, који је проучавао Словене много пре Сакса и Хелмолда види се да о овом догађају нема ни речи. Такође, ако се упореде имена неких словенских божанстава са именом Световида видеће се да и ова имена имају исти или сличан наставак- вид, односно, вит. Тако имамо Руђевида, Поревида, Геровита, Ринвида и Туривида. Ту си и словенска лична имена Семовид, Зјемовид, Хостивид, Витомир, Видослав и Вида па нема сумње да је Световидово име изворно словенско. Даље, ако анализирамо функције Световида и његов физички изглед доћи ћемо да закључка да он нема никакве везе са једним хришћанским свецем и да он представља управо оно што се може сазнати из његовог имена- свевидеће и свезнајуће божанство. Као што смо већ напоменули у тексту о Световиду, име овог божанства има своје порекло у санскриту а ово име састоји се од поимениченог глагола и именице, не представљајући тако лично име као што је име светог Вида. Из свега овога можемо закључити је да су католици на сваки могући начин покушавали да оцрне своје суседе Словене, било да су говорили о њиховим «варварским» обредима, било о нетрадиционалности њихових култова. Јер као што знамо, сви германски хроничари покушавају да представе Словене као крвожедне дивљаке који приносе људске жртве својим боговима заборављајући да су не тако давно и сами то радили и, на изглед, заборављајући да су су и сами хришћани врло сурово поступали са својим верским неистомишљеницима.
Из свих ових германских тенденције крила се заправо једна намера: да се уништавањем словенског духовног темеља победи