TGStat
TGStat
Type to search
Advanced channel search
  • flag English
    Site language
    flag Russian flag English flag Uzbek
  • Sign In
  • Catalog
    Channels and groups catalog Search for channels
    Add a channel/group
  • Ratings
    Rating of channels Rating of groups Posts rating
    Ratings of brands and people
  • Analytics
  • Search by posts
  • Telegram monitoring
Зов Крви

4 Jul 2021, 20:56

Open in Telegram Share Report

Војин Поповић - Војвода Вук - Инстинкт Вожда и рођеног ратника - Херој и Мученик.

Ја сам Војин Поповић - Војвода Вук. Син оца коме су Турци ломили кости, чупали нокте и палили бркове. Питомац сам XXXII класе и ученик Миливоја Анђелковића Кајафе. Школски сам друг Воје Танкосића, Косте Тодоровића, Бране Јовановића, Богдана Хајнца Југовића, Божина Симића...Муж сам жене којој сам посветио мало времена и пажње јер комита нема времена за кућу, жену и децу, а ја сам био комитски војвода. Завереник сам и чувар архиве „Уједињења или смрти“. Отац сам једне кћери. Ја сам бесмртни српски ратник и безвремени јунак.

Не знам да ли ми је било тешко на Челопеку и Козјаку, на Бабуни јер никада нисам размишљао о томе да ли ја нешто могу или смем. Знао сам само да морам да притекнем у помоћ мојој Србији и био сам међу првима који су прешли границу са Турском да би донели слободу напаћеном народу. И донели смо слободу. Нисам бирао да будем јунак. Нисам могао другачије јер су око мене били див јунаци са којима сам одбрао да се борим раме уз раме. Нисам познавао страх и никада нисам сагињао главу пред метком, сабљом или ножем. Нисам толерисао неморал, лаж, крађу и малтретирање уплашених и слабијих. Нисам имао милости према Турцима, Бугарима, Арнаутима, дезертерима и издајницима Србије и Српства и био сам толико немилосрдан да су Немци и Аустријанци, поучени причама о мени, бежали са фронта како чују да се моји четници и ја приближавано или да смо ту. Био сам на Мачковом камену, протерао сам непријатеља преко Дрине, газио сам крваву Колубару и нисам никада и нигде бежао. Где сам долазио ту сам постојано стајао и остајао док посао не обавим. Мој посао је био донети слободу свим Србима или умрети.

Побеђивао сам са својим добровољцима у уме слободе и части Отаџбине и није ми било тешко да побеђујем док су уз мене, иза мене и испред мене били моји другови, мој Воја, мој Коста, мој Љуба, мој Веља и други јер сам знао да ће потурити своју главу да би спасили моја леђа као што сам и ја потурао главу да бих спасао њих, а онда су почели да се осипају као покидана ниска бисера, да падају по Македонији, по Косову, покрај Мораве, Саве и Дунава, по Проклетијама, дуж Албаније и на Кајмакчалан сам стигао готово сам.
Апис и Љуба су били далеко, војвода Путник упокојен, Воја погинуо у Игришту, Коста спаљен у Сребреници, а моји добровољци и ја препуштени судбини и ратној срећи. Слали су нас само на она места где је смрт била извесна и загарантована. Ишли смо, борили смо се, гинули смо. На бугарске митраљезе ударали смо бомбама, под окриљем ноћи упадали смо у непријтељске ровове и клали све на шта смо наишли, жицу која је делила фронт рукама смо искидали, стално смо били под пушчаном паљбом и када би нам нестало муниције ми смо рукама непријатеља онсепособљавали. Истина је да нас је из сваког боја излазило све мање и мање, али ми смо одшкринули Капију слободе. Јесте и хоћу да кажем ја, војвода Вук, сам пао на Кајмакчалану, али Кајмакчалан никада не би пао да ја са својим и Танкосићевим добровољцима нисам стао пред Бугаре чврсто решен да се вратим у Србију.

Вратио сам се 1923. када су ме са Зејтинлика пренели у Београд. Убили су ме на Кајмакчалану када ми је било 35 година и нека буде да сам погинуо од бугарског метка, нека буде да јесам и нака буде да се неки способни Бугарин провукао кроз обруч мојих четника и пуцао ми у десну страну тела док су ми превијали рану на левој и нека буде да је тако ако је то за бодробит Србије. Ваљда је за њену добробит био и онај судски процес у Солуну, спроведен онда када ја више нисам могао да притекнем у помоћ Љуби и Апису. Спроведен онда када је и оно мало мојих и Војиних преживелих ратника разбацано по пуковима и тако раздвојено.

Није ми жао моје главе. Није ми жао ни костију мојих. Није ми жао крви моје проливене у туђини. Жао ми је само што нисам стигао да видим ћерку јединицу како је проходала и како је проговорила, што нисам доживео да ме само једном загрли. Али Богу хвала што ми је дао бар да доживим да чујем да се родила.
Причали су да је Србија умрла кад сам умро ја. Није умрла. Србија не може да умре. Србија

35 0 0
Catalog
Channels and groups catalog Channels compilations Search for channels Add a channel/group
Ratings
Rating of Telegram channels Rating of Telegram groups Posts rating Ratings of brands and people
API
API statistics Search API of posts API Callback
Our channels
@TGStat @TGStat_Chat @telepulse @TGStatAPI
Read
Академия TGStat Telegram Research 2019 Telegram Research 2021 Telegram Research 2023
Contacts
Справочный центр Support Email Jobs
Miscellaneous
Terms and conditions Privacy policy Public offer
Our bots
@TGStat_Bot @SearcheeBot @TGAlertsBot @tg_analytics_bot @TGStatChatBot