ЦЕТИЊЕ
🖤дођох ти прије дваест љета
подно липе и градске кафане
осјетих тугу и чемер насријед срца
разум ми задрхта угледах изнад неба
јато гавранова надлијеће Ловћен
скамени се срце жене твојијех коријена
заплака гора јаукнуше плећа
видјех све покрове Петровића
немој кумо немој
у страху покрих очи да не гледају умирање живијих чељади
осјетих браћо моја црногорци
да замном иду жене без очију
да чујем како пјевају пјесме боли
како црни барјак на црном ату застајкује пред домом јединца у мајке
Цетиње биљардо поноса и смрти
чујеш ли са врха Ловћена
сукоб брда и долине
чија ли ће мајка ноћас запјевати
не дам те постојбино моја
да чемером рађаш синове нове
о коме ли ће причат ђед унуку
прођоше двадесет љета кад низ образе потече крвави извор
заклињах се тад пред Св. Василијем
да никад више не крочим твојом земљом
страх ме окова у бесу против себе
дођох ли ти да те јалова загрлим мртвим именом
не дам те Цетиње не дам да Иванова корита пресахну
сузама смрти натопићу сваки камен
да низ корита потекну нови изданци
да лијепе ђевојке заиграју оро
и запјевају гдје сте горски вуци
да из дома Петровића
перјаник на вранцу узнесе барјак
да за њим корача свита
распјеваних војвода
Цетиње ти ноћас тужбалицом
набрајаш умрле животе
горијеће горе заплакаће Сунце
заплакаће дрвена колевка
мајко црвеног млијека
плећа су твоја краст и голет
уздигнуће те Свети Василије
а ти голих стопала гази клинове
рађајући светове нове
Лидија Са Проклетија
Српска Спарта Инфо
🖤дођох ти прије дваест љета
подно липе и градске кафане
осјетих тугу и чемер насријед срца
разум ми задрхта угледах изнад неба
јато гавранова надлијеће Ловћен
скамени се срце жене твојијех коријена
заплака гора јаукнуше плећа
видјех све покрове Петровића
немој кумо немој
у страху покрих очи да не гледају умирање живијих чељади
осјетих браћо моја црногорци
да замном иду жене без очију
да чујем како пјевају пјесме боли
како црни барјак на црном ату застајкује пред домом јединца у мајке
Цетиње биљардо поноса и смрти
чујеш ли са врха Ловћена
сукоб брда и долине
чија ли ће мајка ноћас запјевати
не дам те постојбино моја
да чемером рађаш синове нове
о коме ли ће причат ђед унуку
прођоше двадесет љета кад низ образе потече крвави извор
заклињах се тад пред Св. Василијем
да никад више не крочим твојом земљом
страх ме окова у бесу против себе
дођох ли ти да те јалова загрлим мртвим именом
не дам те Цетиње не дам да Иванова корита пресахну
сузама смрти натопићу сваки камен
да низ корита потекну нови изданци
да лијепе ђевојке заиграју оро
и запјевају гдје сте горски вуци
да из дома Петровића
перјаник на вранцу узнесе барјак
да за њим корача свита
распјеваних војвода
Цетиње ти ноћас тужбалицом
набрајаш умрле животе
горијеће горе заплакаће Сунце
заплакаће дрвена колевка
мајко црвеног млијека
плећа су твоја краст и голет
уздигнуће те Свети Василије
а ти голих стопала гази клинове
рађајући светове нове
Лидија Са Проклетија
Српска Спарта Инфо