„У модерном свету, пак, свештеник бива замењен – интелектуалцем: ствар духа почиње заступати интелектуалац, док се свештеник – као и Бог, чија се бледа сенка тек назире на хоризонту – повлачи у сенку.“

„Да би био алтернатива а не моћ, интелектуалац мора напустити подручје моћи, он се мора поставити не насупрот, него с оне стране сваке формације. И када се појављује у некој формацији, када случај учини да га његова политичко-практична страст до ње доведе, он њој не може припадати, он унутар ње остаје вечити човек разлике. То га изнова осамљује. Да би опстао као интелектуалац, он мора бити ту, јер нема интелектуалца без односа са формацијама моћи; као човек разлике, он није ту, јер разликотворност није одлика формације, већ и зато што може бити погодна за супротну формацију. Он отуд мора бити уклоњен и враћен безначајности и понашати се као свештеник у празној цркви: служба траје а никог у цркви нема – никог нема, али служба траје“.
———
Интелектуалац и моћ (Мило Ломпар) - часопис Српска мисао