"Давно, веома давно, пре много хиљада година, постојала је земља у којој су живели људи који су себе сматрали синовима Божијим, светлосним људима, анђелима Божијим у телу, који су се међусобно ословљавали са „Airya” (Аријевац), што значи племенит. У тој земљи, због свог специфичног географског положаја, дан је трајао 9-10 месеци, а ноћ 2-3 месеца; клима је била врло пријатна, лета су била блага а зиме још блаже. Због обиља зеленила, воде и животиња звали су је Аријевски Рај. О тој земљи „Авеста“, света књига старих Иранаца, која поред „Веда“ представља најстарије сачуване аријевски списе овако говори: „Прва и најбоља од свих земаља које створих ја, Ахура Мазда, беше „Аирјана Ваеђо“ добре творевине. Тада се Ангра Маинју, пун смрти, томе супротстави. Даеваси створише велику змију и зиму. У тој земљи има десет зимских и два летња месеца“. Ахриман је у блиставо остварење Ахура Мазде пустио снег, лед и хладноћу као последицу кварења бивства, тј. лажи".
———
Заједничко наслеђе Срба и Иранаца - часопис Идентитет