ХаZардер НоVосрбија 🇷🇸🇷🇺

Није уопште спорно да ће Трамп изнети Путину "непристојну понуду" (по руске интересе) и некакво полурешење да би се рат зауставио што пре и САД посветиле "обуздавању" кинеске експанзије, питање је само хоће ли Путин пристати на то (чак и уз одређене руске корекције) или не.

По мом мишљењу и ставу никако не би требало ма колико тај предлог краткорочно гледано можда примамљиво изгледао, јер ће бити, као и сви претходни споразуми, обично мртво слово на папиру.

Јер чему тај назовимо га "Минск 3" спорсзуми ако смо већ имали Минск 1 и Минск 2 који очито нису функционисали и били су обична куповина времена за наоружавање кијевске хунте? Зато не треба насести поново већ овај пут Русија мора да иде до краја, да испуни (стварне, не проказане) циљеве због којих је и започела СВО пре готово три године.

А то је да једном заувек искључи могућност да Украјина икад више буде искоришћена као прокси НАТО за рат против Русије и да икад више из ње крене нова претња и нови поход на Русију. Све осим апсолутне руске победе, узимања Одесе, Харкова, Кијева и других стратешки као и културно-историјски важних градова, избијања на Дунав и спајања са Придњестровљем, те стварања "landlocked" земље од Украјине, која додуше може да егзистира као мали патрљак некадашње државе у неколико западних области али искључиво као неутрална држава без могућности да на било који начин наштети Русији без да изазове своје потпуно уништење- биће руски пораз.

Русија може да бира, да парафразирам Бжежинског, да буде велика сила са Украјином у свом поседу или да буде регионална сила држећи само "комадић" Украјине и немајући никакав утицај у 80% њене предратне територије, што ће увек остављати могућност да кијевска хунта и Запад искористе ово ново, треће примирје (2014, 2015 и евентуално 2025) да поново наоружају украјинске (фактички НАТО) дивизије и пошаљу их поново на Русију, када се она буде најмање надала и можда више "заузета" у неком другом региону.

То не сме да се дозволи. Русија ће или "завршити посао" у Украјини у потпуности и постати суверена и равноправна чланица мултиполарног светског поретка који настаје (и којим "председава" на неки начин) или ће поново стати на "пола пута" и бити један обичан, пасивизован и забачен пол моћи на источноевропском крилу НАТО који им не смета уопште у њиховом обрачунавању са Кином као далеко већом претњом од Русије.

Судбина Русије зависи од исхода рата у Украјини, од одбијања свих "непристојних понуда" (ма како можда примамљиво изгледале краткорочно гледано) и од завршетка посла у потпуности- једном за свагда. У супротном- Русија постаје сила друге категорије коју ће Запад тежити да у првој фази умири, у другој реинтегрише у свој поредак и у трећој увуче у конфронтацију против Кине. То би био крај Русије као велике силе, а ускоро и као државе у потпуности и пут у нестанак. Јер је једина алтернатива униполарном западном светском поретку управо овај који Русија ствара уз друге државе преко БРИКС-а и других механизама и најважнија битка за тај нови поредак је управо ова у Украјини. Дакле- или апсолутна победа или нестанак.

ХаZардер НоVосрбија 🇷🇸🇷🇺
t.me/haZardernoVoserbia

Плодове те "победе" моје село у Босни, где су ми рођени деда и отац, није осетило. Јер су становници села били у "погрешном" покрету отпора. Отац, који је прва у ко зна колико претходних генерација наше породице који је запамтио и растао уз свог оца, провео је детињство и младост у селу у које је струја стигла тек средином седамдесетих година прошлог века, асфалт 2018. године а воде још увек, сем оне бунарске, нема. Нема ни људи више, нажалост, ни близу као некад.

Мој деда је под старе дане нажалост морао поново да бежи и да се склања, пошто је наше село страдало и било окупирано од хрватске војске у јесен 1995. године, током по злу чувеног пада 14 крајишких општина у Босанској Крајини, када се вршила финална прерасподела територија пред Дејтон. Срећом, деда се вратио већ у зиму 1996. и на свом огњишту дочекао завршетак овоземаљског живота.

Мени, као поново ко зна ком "изузетку" у нашој породици, који сам упамтио и деду и растао уз оца, остаје задатак и аманет да ослободим ту земљу коју поново у ланцима држе суштински исти окупатори и њихови локални вазали који су принудно мобилисали Николу, стрељали Крстана, протеривали Светка и у принудном сиромаштву држали Зорана. Кроз историју своје породице могу тумачити општу историју Срба у протеклих сто и више година, нарочито Срба у Босни, што је верујем са многима од нас случај.

Стога, свима онима који би желели да нас више нема, ни тамо ни овде, овом приликом обећавам, тако ми Николе, Јована, Крстана, Светка, Зорана и свих претходних и свих других предака, да ћу као и до сад и убудуће, читав свој живот посветити борби за ослобођење поробљеног Српства, нарочито у мојој Босни, која је наша, српска, више него ичија, јер смо ми за њу умирали и на турском коцу и на аустријском конопцу.

И дочекаћемо нову 1912. и 1918. али нећемо правити исте грешке два пута већ живети сви заједно у једној држави, коју су сањали и за коју су живели и умирали сви наши преци- Србији. Хвала деди на победи.

ХаZардер НоVосрбија 🇷🇸🇷🇺
t.me/haZardernoVoserbia

Хвала деди на победи!

Као што видите, на овом надгробном споменику, каменом крсту, пише да ту почива Никола Јовић- Удовичић (друго презиме као додатак и знак распознавања међу рођацима и гранама истог презимена). Тај човек је био мој наврдеда. Браћа и ја смо се као деца, посећујући сеоско гробље у очевом родном селу, често питали ко су ти људи који ту почивају, који су живели пре нас и због којих смо ми живи. Нарочито ја који сам гледајући овај камени крст знао још као мали да са овим човеком делим више од имена и крви.

Мој старији брат је пре неколико година преко "Савеза удружења потомака ратника 1912. - 1920. године" из Београда успео да сазна нешто о Николи, то смо повезали са породичним предањима и неколико историјских извора, те прича иде овако:

Никола је рођен у тадашњој Османској империји, којом је од Берлинског конгреса управљала Аустроугарска царевина. Био је сиромашни сељак и тешко живео радећи као поданик, кмет, на имању локалних ага и бегова, и био политички поданик Беча, у једном малом селу Босанске Крајине, недалеко од места рођења његовог скоро па вршњака Гаврила Принципа.

Никола је мобилисан у редове аустроугарске војске почетком Првог светског рата и упућен на Источни фронт, да уз остале Словене (који су чинили скоро па половину етничког састава војске и уопштено становништва двојне монархије) пуца на браћу Русе.

Никола је са саборцима пребегао Русима и прикључио се свим Србима који су на сличан начин завршили на истој страни са руском војском. Заједно са својом јединицом, у склопу Прве српске добровољачке дивизије, раме уз раме са руском царском војском, борио се у Добруџи против немачког империјализма.

Ево шта о тој јединици пише у публикацији под називом "Прва српска добровољачка дивизија у Добруџи 1916. године" , коју је објавио Андрићев институт 2016. године:

"... По наређењу бившег главнокомандујућег руске војске, великог кнеза Николаја Николајевича, а касније и императора Николаја ІІ дозвољено је да заробљени Срби, Хрвати и Словенци, аустроугарски држављани, који желе да ступе у редове српске војске могу отићи за Србију. Како је због окупације Србије од стране Централних сила то постало немогуће, као нуклеус српских добровољачких јединица формиран је прво мањи добровољачки одред који ће временом прерасти у читаву дивизију. Пре завршетка формирања 1. српске добровољачке дивизије, крајем маја 1916. године, руска Врховна команда (Ставка) размишљала је о њеном ангажовању на фронту у Галицији. Српска влада противила се томе и изашла са идејом да се дивизија транспортује за Солун, ради ојачања српске војске.

Како се приближавало ступање Румуније
у рат на страни сила Антанте руска Врховна команда одлучила је да се дивизија ангажује заједно са руским трупама у предстојећим операцијама у Добруџи, са чиме се сложила и Српска влада. Прва српска добровољачка дивизија ушла је тако 14. августа 1916. у састав руског 47. корпуса, заједно са 61. руском пешадијском и 3. руском коњичком дивизијом. На челу корпуса налазио се руски генерал Зајанчков."

И тако се мој далеки предак, тај Никола Јовић, борио са Русима у Добруџи те 1916. године и ту и погинуо и остао заувек на вечној стражи српско-руског ратног братства по крви.

Дакле Никола је погинуо у Добруџи 1916. године борећи се против германских освајача раме уз раме са браћом Русима. Његов син Јован је пренео породични дом из села Тичево (данашња општина Босанско Грахово) у село Драгнић Подови (данашња општина Шипово) и ту 1929. године подигао овај камени споменик своме оцу. Јован је имао среће да умре природном смрћу у периоду између два светска рата.

Николиног унука, мог прадеду Крстана, стрељали су Немци 1941. године. Мој деда Светко је са свега неколико година живота, са мајком и млађом браћом и сестрама, бежао и скривао се неколико година од нациста и усташа све док није завршен Други светски рат и док није дошао привид слободе.

Препоручујемо вам братски канал Евроазија!!!

Истина, правда и слобода одређују човека и народ.
✔️Ширимо истину.
✔️Боримо се за правду.
✔️Тежимо слободи.
Ово је место где је истина врлина.
Уколико сте борци за истину, правду и слободу ово је право место за вас.
👇👇👇

https://t.me/evroaz

Ова ситуација је најбољи показатељ са каквим суштинским злом ми имамо посла, бескрупулозност и бесрамност у три фазе:

1. После пада надстрешнице и смрти 14 људи главни фокус Врховног шибицара и његове клике било је релативизовање овог злочина, скретање пажње јавности и одговорности са његових сарадника. Поднета је једна (до сада) симболична оставка (Весић), а подносилац оставке је јасно назначио да није ни крив ни одговоран за ову трагедију и смртне исходе већ да ето из саосећања даје оставку. Није спорно да ће добити нову, можда и бољу, функцију првом приликом.

2. На организовани протест долазе његови батинаши и плаћени хулигани (сви они који су хапсили глумећи полицију, палили и ломили а нису међу 14 ухапшених), разбијају протест и растерују окупљене људе а онда као спасилац долази Врховни шибицар да брани просторије странке и одржи контрамитинг пред својим присталицама. Трагедију, погинуле и њихове породице није малтене ни поменуо, није нашао за сходно да дође на место трагедије ни неколико дана после ње али је зато одмах долетео у Нови Сад да одржи страначки скуп и тријумфално заврши ново дезавуисање народног незадовољства.

3. Одлази на гробље код породице која је сахранила две девојчице после трагедије. Могао је да оде тихо, неприметно, без медијске помпе, људски, да им изјави саучешће и помогне на сваки могући начин али не, он мора да оде на гробље праћен неколицином својих сарадника, обезбеђењем и наравно камерама, да и на гробљу, пред ожалошћеним породицама и још свежим гробовима двоје малолетне деце одржи још један перформанс и предизборни митинг (знамо да ће нови избори убрзо јер је то најавио преко мегафона испред страначких просторија у Новом Саду током обраћања). Заиста Врховном шибицару и његовој ОКГ ништа није свето и неупотребљиво у политичке сврхе, све се може искористити за санацију рејтинга, што му је уједно највећа, да не кажем једина брига од пада надстрешнице- а то је пад рејтинга.

Није важно да ли ће га казнити гласачи на наредним изборима или неки суд некада за сва зла која је нанео Србији и Србима, у то нисам сигуран да ће бити али ми и мимо тога то није битно. Јер сам уверен да ће га казнити него далеко значајнији, од чијег Суда неће бити бежања и скривања. И то је једино што ми пружа утеху у овим данима када се чини да се свима нама надстрешница сручила на главу и да је зло које нас је обузело и овладало нашом државом и друштвом никад јаче и бескрупулозније. Али то је знак да им је крај близу и да су у паници јер губе све оријентире и доскорашња упоришта.

Победиће Србија, али тек кад изгуби Врховни шибицар и његова пропагандно-криминална камарила.

ХаZардер НоVосрбија 🇷🇸🇷🇺
t.me/haZardernoVoserbia