Смисао празновања Србске Нове године
Као што је православним Србима познато (или би макар требало да буде), празновање Нове године по грегоријанском календару, које је од стране комунистичке власти наметано 1945. године, нема никакве везе са србском традицијом. За разлику од прослављања грегоријанске, „швапске“ Нове године (како је назваше наши Стари), празновање исте по јулијанском календару јесте обичај који се пре неколико векова појавио код наших предака, и као такав усталио у народу, поставши елементом србске културе, са популарним народним називом – Србска Нова година.
Историја
Ипак, истине ради, треба рећи да ни празновање Србске Нове године нема везе са дубоком традицијом србског народа. Наиме, старо-римско рачунање нове године од 1. јануара, као и обичај празновања њеног почетка, хришћанска Европа најпре је одбацила, а потом га обновила у шеснаестом веку (на Западу, уз увођење новог, грегоријанског календара), односно осамнаестом веку (на православном Истоку, где је задржан јулијански календар). По православно-црквеном рачунању времена, почетак нове године се обележавао најпре 1. марта (као месеца у коме је створен свет), а од позног средњег века 1. септембра (почетак богослужбеног циклуса). До осамнаестог века у читавом православном свету нова година је почињала (иако се није прослављала) овог датума. Руски цар Петар I, који је Русију хтео да преуреди по западњачком образцу, уводи 1700. године, тачније преузима са Запада, 1. јануар као почетак нове године (али наравно, за разлику од Запада, по јулијанском календару), а под утицајем Русије то чине и други православни народи. Ипак, православни народи тек постепено почињу да празнују сам дан почетка нове године.
Чувар србског имена
Код Срба, ово празновање (по јулијанском календару, наравно) почиње најпре међу Војвођанима, али не као подражавање римокатоличкој већини у аустријској држави која је увелико празновала 1. јануар (по грегоријанском календару), већ управо као реакција на покушаје десрбизације и унијаћења србског народа у аустријској империји. Дакле, прослављање Нове године (по јулијанском календару) код Срба, у свом појавном облику, имало је смисао испољавања припадности Србству и Православљу, а такав смисао имало је свакако и у време богоборног и антисрбског титоистичког режима, када се празновање Србске Нове године сматрало „дисидентским“ и „реакционарним“ чином.
Империјално наслеђе
Хеленски астроном из Александрије – Сосиген, по налогу Гаја Јулија Цезара, израдио је 46. године пре рођења Христовог нови календар, касније назван – јулијански (по Цезару). С обзиром на то да је реч о календару који, за разлику од папског и осталих актуелних светских календара, датира из староримског периода, он нас на мистичан начин упућује на наше цивилизацијско империјално наслеђе древне Византије и Старог Рима.
(Не)тачност календара
Аргументација по којој требамо прихватити грегоријански или Миланковићев календар, јер су новији и тачнији, није умесна са православног и традицијског становишта, јер апсолутно тачан календар не постоји нити може постојати, а нашим прецима и нашим светитељима није ни најмање сметала „нетачност“ јулијанског календара. Уосталом, сам календар као одређивање етапа за бележење протока времена у односу на космичке циклусе, сасвим је релативна ствар, и поштовање једног или другог календара не треба толико везивати за научно, колико за културолошко питање. Наиме, иако само по себи питање календара није црквено, већ космичко, астрономско и математичко, оно је кроз историју добило карактер цивилизацијског и духовног обележја, јер и сам покушај да се нови календар наметне Србској Православној Цркви има симболички и психолошки чин дубљег духовног и политичког позападњачења данашњих генерација Срба. Треба рећи да би прихватање календара нашег великог научника Милутина Миланковића (који је тачнији и од јулијанског и од грегоријанског календара) било фактички исто што и прихватање грегоријанског календара, с обзиром да се у дугом временском периоду (све до 2800. године), Миланковићев календар поклапа са грегоријанским.
Верност Православљу
