Зов Крви

„Један народ је као народ изгубљен, као такав мртав, кад при прегледању своје историје и при испитивању своје воље за будућност не налази између њих никакво јединство. Нека је та прошлост протекла у ма којим облицима: кад једна нација доспе дотле, да одриче да је она права и истинска слика и прилика каква је била при свом првом буђењу, тада она одриче уопште на тај начин корене свога битисања и постојања и осуђује се на неплодност.“

„У исто време у скрханим душама оних који су преживели пале ратнике онај мит крви, за који су хероји умирали, био је обновљен, продубљен, схваћен и доживљен до његових крајњих огранака. Тај унутрашњи глас захтева данас, да мит крви и мит душе, раса и ја, народ и личност, крв и част, тај мит сам, апсолутно сам и без компромиса мора да прожима цео живот, да га носи и да га предодређује.“

А. Розенберг - Мит ХХ века

. веку и раније име Перун било вема често. О томе сведочи, 1896. године, наш етнолог и антрополог Сима Тројановић:

„...Али у Срба и сад још надевају деци име Перун, особито у масуричком срезу. Женско име Перуника још је чешће у целом српству, а у крушевачком округу опет Перунка.“
Такође, позната су нам и презимена
Перуновић и Перуничић.

Сима Тројановић даље пише:
„У Шопском Рудару, кази кратовској, по рецитовању војводе Довезенског, у његовој су младости певала деца ову старинску
песмицу, којој се помиње планина Перунска:

Дивун - Дивуне!
Јаши коња Пауне!
Дек ће се денемо?
Под Букове планине,
сам бог седеше,
Самовила пишеше,
орлово крило,
пауново перо,
на планини Перунској...“

Перунов дан је четвртак. Код Балтичких и Полапских Словена четвртак се звао „перендан“. Исти дан је познат и код многих других народа као дан бога громовника. У народу се верује да је на Перунов дан (20. жетвар) добро заклати старог петла. Ако петао остане у животу, домаћин неће, јер народ верује да петао тога дана говори: „ја остадох у животу - домаћин неће“. Петао је у словенској вери и многим другим претхришћанским верама повезиван са соларним божанствима, поготово са громовницима. Исто тако, верује се да ако на Перундан грми ораси и лешници неће добро родити или ће плод бити шупаљ и црвљив.
Перунова биљка је перуника (позната и као богиша), а дрво храст. И храст је познат као дрво богова громовника. Стабло храста је веома разгранато и моћно, са дубоким са јаким и разгранатим коренским системом - храст је био и остао синоним за отпорност и чврстоћу. У Перуновим светилиштима непрестано су гореле храстове ватре које ни по цену живота нису смеле бити угашене. Храст је сачувао битну улогу у животу Словена, поготово Срба. Некада су се у недостатку или у случају рушења светилишта Словени обраћали Перуну и другим боговима испод храста у храстовим луговима. Код Срба тај обичај се очувао дуго и све битније одлуке доношене су испод храста (дрво „запис“). Један од назива храста је и грм (Quercius rubur, храст лужњак или дуб), а назив је добио од речи „грмети“ јер Перун најчешће муњама погађа баш храст. Ватре добијене од храста запаљеног муњом биле су посебне и сматране су светима.

Доласком хришћанства, функције бога Перуна делимично преузима свети Илија али разна веровања, народни обичаји и сам назив божанства нису заборављени до данашњих дана.

20.7. Перунов дан славе родноверне заједнице:
„Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Велесов круг“, „Союз славянских общин славянской родной веры“,„Родовое огнище родной православной веры“, "Staroverci" и др.

Срећан празник родноверним Србима и свим Словенима! Слава Перуну!!!

Аутор текста УРС "Старославци"

ПЕРУН - БОГ ГРОМОВНИК

Перун је један од најмоћнијих словенских богова, код многих племена врховно божанство. Историчар Прокопије из Цезареје записао је у 6. веку о веровањима Словена и Анта:

„Верују да постоји само један бог, творац муње, и да је он господар свега и жртвују му говеда и све жртве. Судбину нити познају нити иначе признају да има каква утицаја на људе, али кад им је већ смрт на домак, или их савлада болест или су у рату, заветују се, ако избегну, да ће одмах за душу жртвовати богу и спасавши се жртвују, као што су обећали, и мисле да су откупили свој спас том жртвом.“

Општесловенски култ Перуна своди се на култ бога громовника у индоевропској митологији и има много заједничких црта с аналогним култом Перкунаса у митологији балтичких народа. Према старим летописима Перун је ратничко божанство, предводник ратника, а његово оружје може бити: громовито камење, секира или лук и стрела. У нашој народној традицији остало је сећање на моћне амајлије познате као Перунове стрелице или стрелице грома - скамењену земљу која настаје ударом муње у одређену врсту тла. Перун је бог који дели правду, кажњава кривоклетнике и у њега се куну Словени при склапању уговора. Један од уговора где се Перун спомиње као највише божанство је онај између кнеза Свјатислава и Грка склопљен 971. године:

„Ако не очувамо и не испоштујемо оно шта смо горе изјавили, нека смо проклети од богова у које верујемо, од Перуна и Велеса, бога стада.“

Перун је главно божанство кијевског пантеона. На брду изнад Кијева, кнез Владимир подиже кип Перуну поред кипова Хорсу, Дажбогу (Дајбогу), Симарглу, Стрибогу и Мокоши. Перунов кип био је од дрвета док му је глава била од сребра, а брада од злата. У индоевропској традицији, громовникова брада имала je посебно митолошко значење, што се код нас одразило на разне обичаје везане за заштитну улогу „божје браде“ тј. првог или последњег откоса жита.
Име Перун настало од корена „пер“ што на старословенском значи ударити, разбити и суфикса „-ун“ што означава вршиоца неке радње. Дакле, име Перун указује на ударача, разбијача, громовника, а такође на бога уништетеља и разоритеља који кажњава непријатеље Словена али и оне лоше међу самим Словенима поготово кривоклетнике и непоштене људе.Међутим, Перун нам не доноси само непогоду. Доноси нам и лепо време тј. кишу у летњем, сушном, периоду. За време суше посредници између људи и Перуна биле су додоле. Верује се да је некадашњи назив додола био прпоруше или пеперуде који је опет везан за неки још старији назив изведен од Перуновог имена. Додоле се ките гранчицама, лишћем и цвећем, певају и поливају се водом дозивајаћу Перуна и тражећи му да пошаље кишу. Има много сачуваних додолских песама, једну од њих, у којој се спомиње Перун, записао је Милош Милојевић у 19. веку:

Наша дажда облачи се
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Своје руво оставља вам
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Перун сушу да остави.
Вај дажду вај
Вај Перуне вај!
Да остави преко мора
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај.
Росну дажду да нам пошље,
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Да ороси наша поља.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Да ороси да натопи.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!

По завршетку обреда, гране, венцe и букете бацају у реку; и сами учесници се купају, пре него што обуку свакидашњу одећу. Бацање венчића у воду, као и само купање у реци представља одређену жртву богу. У вези са тим, постоји и веровање да ако се неко лети током суше удави у реци или језеру падаће јака киша са градом. Занимљиво је и веровање да ће киша почети да пада ако људи ухвате попа, и то на силу, заљуљају га на рукама и убаце обученог у реку.

У словенској народној традицији име бога громовника остало је повезано са Перуном. На белоруском гром је „пярун“, на пољском „piorun“, код Чеха “perun”, Словаци кажу “perunova strela“...

Сачувани су и многи топоними везани за Перуна. На простору бивше Југославије неки од њих су:
Перуњи врх (Словенија), брдо Перун у Истри (Хрватска),планински врх Перун између Сутјеске и Вареша (БИХ), село Перуника код Куршумлије (Србија), Перунска планина у кратовском округу (Македонија) итд.

Код Срба је у 19

Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)
Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг’о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији
К’о једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к’о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал’ кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане

Устанак или нестанак

Налазимо се у процесу потпуног и сигурног нестанка, све то посматрајући и ћутећи без икаквог покушаја устанка и пружања отпора. Непријатељи нам намећу пацифизам, хуманизам, демократију и мултикултурализам као нешто нормално и пожељно, а нама је то да прихватимо и да сигурним кораком закорачимо у пакао.

Поробљивачи, не само што нас пљачкају и израбљују, они желе да нас сведу на најмању могућу меру, да изгубимо национални идентитет како би са нама могли што лакше да управљају. Баш као дахије некад што су хтеле да оставе само луду ђецу од седам година и да тако добију послушну рају.

Продају нашу земљу, наше реке, планине, шуме, језера, пашњаке... пошто су фабрике и фирме већ продали. Продају и нас саме, тргују нашим животима и имовином као џаком кромпира. Краду и убијају нашу децу, уцењују нас, малтретирају и брукају где год да стигну. Ми само слежемо раменима и ћутимо.

Воде нас у ратове које су унапред испланирали да изгубимо. Оптужују нас и суде нам за ратне злочине које нисмо починили. Терају нас да плаћамо ратне одштете за ратове које нисмо ни водили нити у њима званично учествовали. Србија већ дуже време плаћа ратну одштету (додуше испод жита, да се Власи не досете) Хрватској, Федерацији БиХ, терористичкој нарко "држави" Косово, Албанији и некаквој јеврејској заједници.

Измишљају непостојеће вирусе и болести, застрашују нас и закључавају, а онда нам по папреној цени продају своје вакцине помоћу којих су испланирали да нас истребе. Зашто би покретали отворени рат који може да их кошта времена, људства и новца, кад могу то да одраде на потпуно безболан начин и још да зараде на томе.

Пласирају нам мајмунске крике као аутентичну српску музику а Срби као овце климају главом и прихватају све што им се наметне и све што већина прихвата. Српском музичком сценом доминирају некакве Џале, Бубе, Расте и којекакве друге креатуре. Књижевност која је изнедрила Његоша, Андрића и Црњанског данас је спала на полупане старлете и дрогиране ријалити играче.

Неко ће рећи: Али тако је свуда!
Нас уопште не сме да интересује шта се накарадно прихвата и пропагира било где на свету, већ треба да учинимо све да зауставимо ову пошаст без обзира да ли је у питању политика, спорт, музика или нешто друго. Ми не треба да се поводимо за модерним светом, већ морамо бити звезда водиља побуне против таквог света.

Нећемо их победити на изборима где су сви кандидати из њихове кухиње. Сви су они, као што Шешељ сам за себе рече, радикалне демократе и либерали. Избори су само демократска шарада, јер да заиста нешто могу да промене били би укинути. Нико од њих не представља и не заступа народ већ су сви они војници партије.

Нећемо их победити ни мирним шетњама и петицијама које се потписују свакодневно и које само служе за убијање било какве воље за смисленом борбом против окупаторског поретка. Имамо пример организације 1 од 5 милиона која ништа није постигла шетњама и звиждањем, већ је њихова улога била да отупе оштрицу народног гнева и да је усмере у погрешном правцу.

Једино чега се они плаше је сила. Гола, агресивна сила је једини језик који они разумеју. Нација уједињена у једном циљу их ужасава. Зато су сви њихови напори усмерени ка томе да спрече окупљање јаких који би водили борбу против њих. Поткупљују народ илузијом демократије да би спречили свој неминовни крај. Они се више ништа не питају, на нама је да одлучимо хоћемо ли устати или нестати.

Иван Милић

СРБИЈА ИМА ОБАВЕЗУ

Мора се признати и гласно рећи да Србија има обавезу према преживјелим муслиманима из Сребренице.
Обавезу да свакога од тих зликоваца стави на потјерницу за ратне злочине које су починили према србској нејачи у и околини Сребренице.

Србија има обавезу да их беспоштедно гони и неда им мира док не стану пред србски суд. Треба их ловити ђе год да јесу бандити зликовачки. Ловити и судити за хиљаде невино убијених Срба.

То је једина обавеза Србије према тим зликовцима. Србија има обавезу да судски гони свакога у Србији ко од тих злиоковаца прави жртве. Србија има обавезу да свако спомињање " геноцида " у Србији, на било којем од медија или од било којег поједница законом кажњава на дугогодишње робије.

Такву Србију желимо. Србију која ће истински поштовати своје жртве и која неће дозволити непријатељу да од ње прави монструма, тако што ће се сама понизити да од зликоваца прави невине жртве. То је обавеза према намученим и убијеним Србима у посљедњих неколико стољећа од истих крвника.

Непријатељ остаје непријатељ и непријатељ ми је свако ко ме убјеђива да ми је непријатељ пријатељ.
Драга браћо и сестре у Србској, срећан вам дан ослобођења Сребренице.

Стево П. Котараш , предсједник
Динарског четничког покрета
" Војвода Момчило Ђујић "

акрирали преко 3.300 српске нејачи у Сребреници, Милићима, Братунцу, Скеланима и околним селима, а све из заштићене зоне, коју су контролисали Холанђани.

Мит о геноциду у Сребреници мора наставити да живи, јер је Сребреница глогов колац у срце Србима и српском народу.
Знање јавности о Сребреници сводило се углавном на оно шта је о томе писала пристрасна америчка штампа, и Сребреница је успела у западном јавном мњењу али у Српском народу неће успети никад.

Пуцао Хрват, сведочио Словенац, крив Ратко...

Због тренутне ситуације данас неће бити одржана комеморација у Поточарима а сахрана нових жртава геноцида обавиће се путем видео линка.

Цифра 8.372 биће увећана још за 9, укључујући и 2 четника из Бањалуке.

Геноцид у Сребреници је заиста највећи геноцид у Европи после Другог светског рата, број испраних мозгова је све већи и већи.

Убрзо ће се стићи и до цифре од 10.000, јер лакше се рачуна...

Пише: Деан РС

ЛАЖ О ГЕНОЦИДУ У СРЕБРЕНИЦИ

Босна и Херцеговина је једина земља на свету у којој мртвачке сандуке натоваре на МАН-а, и онда их уз сирене возе градовима, заиста морбидно.

На данашњи дан 1996. године у Сребреници је почињен највећи геноцид у Европи, још од Другог светског рата.
Тај геноцид траје све до данашњег дана а број настрадалих је из године у годину све већи и већи.

Да, геноцид у Сребреници се није десио '95. већ лета 1996. године.
Када је ослобођена Сребреница у наредних неколико месеци није било нити једне једине речи чак ни о ратним злочинима а камоли о геноциду.

Тек '96. године је васкрсао први сведок масовних стрељања, а он је ни мање ни више већ Мевлудин Орић, рођак Насера Орића.
У стилу нискобучетних филмова, у којима увек неко преживи стрељање како би испричао своју причу, и Мевлудин плаче пред камерама Федералне ТВ, док на њиви објашњава како су баш ту стрељане, хиљаде и хиљаде људи.

Одједном се појављује све више и више сведока геноцида, који својим причама инспиришу снимање многих серија, документараца али и филмова које су снимале највеће светске звезде попут Анџелине Џоли која је и посетила Поточаре и поклонила се жртвама геноцида.

Да је Анџелина у Поточаре дошла те '96. године, не би се имала чему поклонити јер би ју на месту мезарја дочекала празна ливада.
Геноцид је био ту али само су недостајали лешеви.

Бијељина, Братунац, Хан Пјесак, Калесија, Кладањ, Рогатица, Шековићи, Власеница, Зворник и Сребреница, општине су одакле су се прво лешеви кренули откопавати и сахрањивати али касније се то пронело и на целу БиХ.
Цифра се завртила и тренутно се зауставила на броју 8.372.

Када су пре 3 године мештани Карановца код Бањалуке проширивали пут, дошло је до одрона земље која је на површину избацила људске кости.
Тако је потврђена прича која се преносила са колена на колено, да су ту живот изгубила два четника током Другог светског рата.

Из надлежних институција РС на позив мештана нико није реаговао, што је искористио Институт за нестала лица БиХ, и у Карановац је послао тим из Санског Моста који је извршио есхумацију а тела су касније МАН-ом наставила пут Поточара, где Равногорци завршише у кабуру.

Како би цела прича била веродостојнија, разне невладине организације оснивају удружење "Бизнисменке Сребренице", које ће се касније прозвати мајкама, а њихово богатство је данас милионско.
Целу причу ће пратити велика антисрпска медијска машинерија.

Снимак Шкорпиона како убијају петорицу младића главни је доказ геноцида у Сребреници.
Само, снимак је настао 1993. године као освета за убиство 24 српска цивила из трновског села Ледићи годину дана раније.

То је страшан ратни злочин, за који егзекутори и одговарају, али он нема никакве везе нити са '95. годином нити са Сребреницом која се од Трнова налази 160 километара даље.

Појавиће се ту још два припадника мултинационалног 10. диверзантског одреда ВРС, хрват Дражен Ердемовић и Словенац Франц Кос, који ће у Хагу сведочити да су за један дан убили 1.500 људи.
Што је ако ништа друго, теоретски немогуће.
Али они су за ово сведочење добили симболичне казне, нов идентитет, бланко чек и кућу у некој трећој земљи света.

Њихова сведочења је најбоље описао бугарски публициста и новинар Жерминал Чивиков у својој књизи "Сребреница-крунски сведок", у којој је анализирао њихова сведочења и показао све њихове контрадикторности.

Да би се неко уопште оптужио за геноцид мора да му се докаже "Dolus specialis" тј. геноцидна намера, и морају сви бити оптужени за геноцид од председника државе до најнижег официра.

Геноцид подразумева покушај истребљења свих припадника циљане групе и односи се на све њене припаднике који су у домашају.
Што значи да би у Сребреници били убијани сви, жене, деца, старци и тако редом.
Јер геноцид је потпуно материјално уништење једне етничке, националне или верске групе, а у Сребреници нико није имао намеру да уништи групу као такву.

Нажалост, у Сребреници се десио ратни злочин где је убијено не више од 300 ратних заробљеника, углавном од стране издвојених формација.
Одговор на ово питање треба тражити у злочинима Орићевих џелата који су мас

ВИЛЕЊАКОВА ПОСЛАНИЦА БЕЛОМЕ СРБСТВУ – О РОДНОВЕРЈУ

Ко год жели да позна себе – а то и јесте смисао и сврха нашег свеколиког битисиња у свим световима – мораће пре тога да упозна своје богове и претке.

Најдубље истине и тајне о нама налазе се у нашим боговима и митовима, у нашој праисконој вери и нашем древном песничком предању.

Наше песничко предање, то је ведање кроз песничку реч.

Поезија се и ствара ведањем, ствара се срцем и душом из дубина оностраних пространстава.

Све потоње религије туђе су и посве стране нашем бићу и суштаству.

Ми смо родноверни по природи и крви, по души и духу, по битном и суштом.

Родноверје није вера, већ знање.

Или још јасније: родноверје је вера која происходи из знања и знање што исијава из вере.

Када се сједине вера и знање тада се рађа родноверје.

Бити родноверан, значи: бити природан, али у оном надубљем и најсуштаственијем значењу те речи.

Бити родноверан, значи: бити битан и сушт, бити истинска и надсушта слика Творца.

Шта значи бити природан у оном најдубљем и најсуштаственијем значењу те речи?

То значи: мислити, осећати, говорити, стварати, понашати се и живети саобразно са својом суштом природом.

Мушко је мушко, а женско је женско!

Мушко и женско се понашају и живе саобразно строгим начелима и законима Творца и Васељене.

Не може се мушко понашати као женско, као што се ни женско не може понашати као мушко.

Бог је бог, а богиња је богиња!

Мушко сеје, а женско рађа.

Велика смутња настаје у свим потоњим религијима.

У свим религијима по напуштању родноверја човек почиње полако да се удаљава од своје битне и суште природе, од Бити и Сушти Творца и Васељене, те постаје чудовиште без јасно изнијансираног и заокруженог Стварања, губећи своја у самој природи утемељена битна и сушта начела.

Човек потоњих религија није више разлучено, искристалисано и освешћено мушко или женско начело, већ нешто између: мало једно, а мало друго, па на крају ни једно ни друго.

Повратак родноверју јесте повратак својој првобитној суштој природи, односно: Бити и Сушти Творца и Васељене.

Драган Симовић

У сусрет сребреничком Холивуду...

Ево се примакао 11. јул, дан када ћете мрзети све српско више него што иначе мрзите, а мрзите само због тога што је српско и што је претекло ножу, секири ил будаку ваших праведника, и немојте лагати да није тако јер Србин за вас ваља онолико колико је мртав и колико му се ни гроб не зна, по могућству.

Мислим на Вас, Емире Суљагићу, управниче оне поставке лажи у Поточарима, на вас- Мајке Сребренице, на вас овдашњи чауши који ни својима не одлазите на гробове о задушницама али се на помен “геноцида” у Сребреници пресамитите и залелечете као да вам је пукло слепо црево...

Најискреније, мука ми је од свих вас заједно јер ништа сте до накупаца патње и бола, шверцера суза и шибицара туге.

Мука ми је јер то није патња, није бол, није жал над гробовима већ чиста и непатворена мржња, сија из вас, изобличи вам лица у гримасе, гласови вам се преметну у неке мрачне дубине пакла којим проговарате желећи само једно: не да ожалите своје страдалнике но да презрете сваку српску главу што је остала на раменима.

Ти гробовим у Поточарима су, нажалост, ваши таоци.

Ви им не дате мира нит смираја, јер са смирајем се живи а не живи од њега!

Ви живите, сви горепоменту, добро живите од сваке уновчене кости, због тога их је сваке године још по десетину, стотину више и краја очигледно нема јер све је то роба која се да добро уновчити, јел да..?

Злочин не поричем, ни један здраворазумни Србин то учинити неће, али геноцид не признајем јер се, једноставно, није догодино, но знате ви то боље од мене али где такав кредит да прокоцкате..?

Мука ми је, рекох, од тог пренемагања и некрофилског Дизниленда, јер мајка над гробом је мајка над гробом, и нема ту нације, вере, језика...ништа до тишине и саосећања, но...

Није ово слово мржње, па нека вам стотину пута делује тако, већ једа што није свака мајка над гробом- мајка над гробом, и ништа друго.

Ви, поточарске мутиводе, не дате мира мртвима, нити живота живима, јер Србин је жив само онолико колико је мртав, рекох већ, а мртав је довољно тек кад се о његовом страдању не говори, не пише, не помиње...

Верујете ли, заиста, да је лака црна земља вашим пострадалим док год вапијете да Србину, живоме и мртвомо једнако, земља буде ко окови, ко букагије и камен на плећима?!

Знате, не постоји никакво удружење српских мајки у црнини, не зато што не маре за бол једна друге већ због тога што болују своју бол, не продају је ко сувенир ил потежу ко свечани есцајг о посебним приликама.

Борите се, велите, за истини и помирење а истина вам је пред носевима, буквално, само да подигнете главе и погледате више Сребренице, тамо где сте сваком српском селу знали име, ишли у њих на Васкрсе и Божиће, звали Србе на мобе, славили кад се Насер Орић с кољачима враћао крвавих руку у Сребреницу...

Да три живота живите не можете окајати грехе учињене према Србима, па ваљда и јесте толико гласни у том болу, чиме друго да надгласате тишину српске мајке, ако и тим повицима можете..?
Сви сте добро знали куд Орићеве звери одлазе из Сребренице и шта чине, и славили сте га, баш као и сада, сви до једног!

Да ми је комшија, које год вере био, масакриран а ја ћутао на све то- не бих могао да живим са собом, кунем се, но, ето, ви живите, па се запитајте жалите ли мртве или мртвога човека у себи..?

Тражите истини, ево вам је: у Сребреници није било геноцида но знате ви то одлично, али како признати да сте кукавички ћутали на урлике прекланих српских вратова него викати данас колико вас грла носе не би ли сте заглушили страшну тишину српске мајке над гробом детета?!

Заиста ми је мука од тог Холивуда бола, јер да није тако смели би да погедате више Сребренице, тамо где сте згариштима знали имена домаћина...

Мајка над гробом је маја над гробом, осим ако је Српкиња!

За све вас одатле и ову бизу одавде, јер Србин је довољно жив смо кад је мртав, а довољно мртав ако му се ни гроб не зна...

Михаило Меденица

Србијо

Србијо, мила мати!
Увек ћу те тако звати.
Мила земљо, мили доме,
На крилу ћу свагда твоме
Срећно живит’ к’ о у рају,
Где милине вечно трају.
У теби је оно све,
За чим моје срце мре.

Кроз дубраве твоје лесне
Веселе ћу певат’ песне,
Кристал-воду твоју пити,
Теби вечно веран бити,
Живот и крв моју дати
Све за тебе, мила мати.
Ти си мени земни рај,
У ком љупки цвета мај.

Волим прости пастир бити
И у теби све живити,
Нег у туђој земљи, мати,
Царска блага уживати,
Ти си душе моје живот,
Ти блаженства земни кивот.
У теби ћу срећно тек
Проводити кратак век.

На част цару силно царство
И његово господарство,
Ти си мени најмилија.
Моје сунце у теб’ сија;
Јер у теби срце болно
Осећа се задовољно.
На криоцу само твом
Утеха је срцу мом.

Трпила си, страдала си,
Тешки су ти били часи
Због кривице деце твоје,
Која љубав мајке своје
Несмислено погазише
И тешко те увредише.
Над разумом гадна страст
Безумијем оте власт.

Прости деци, мати мила,
Што су тебе увредила;
Престан’ горке сузе лити,
Деца ће се поправити,
Јер признају грехе тешке
И кају се за погрешке.
Живот и крв даће сви
Да се опет дигнеш ти.

О, дижи се мати мила,
Да нам будеш што си била;
Јер си дуго робовала,
Дуго сузе проливала,
Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
Куцнуо је мати час,
Да се чује и твој глас.

Лука Сарић (сматра се да је то псеудоним књаза Михаила Обреновића)

је светица и бесмртница. Србија си ти, који ово читаш.

Јулијана Мркоња Марић

Војин Поповић - Војвода Вук - Инстинкт Вожда и рођеног ратника - Херој и Мученик.

Ја сам Војин Поповић - Војвода Вук. Син оца коме су Турци ломили кости, чупали нокте и палили бркове. Питомац сам XXXII класе и ученик Миливоја Анђелковића Кајафе. Школски сам друг Воје Танкосића, Косте Тодоровића, Бране Јовановића, Богдана Хајнца Југовића, Божина Симића...Муж сам жене којој сам посветио мало времена и пажње јер комита нема времена за кућу, жену и децу, а ја сам био комитски војвода. Завереник сам и чувар архиве „Уједињења или смрти“. Отац сам једне кћери. Ја сам бесмртни српски ратник и безвремени јунак.

Не знам да ли ми је било тешко на Челопеку и Козјаку, на Бабуни јер никада нисам размишљао о томе да ли ја нешто могу или смем. Знао сам само да морам да притекнем у помоћ мојој Србији и био сам међу првима који су прешли границу са Турском да би донели слободу напаћеном народу. И донели смо слободу. Нисам бирао да будем јунак. Нисам могао другачије јер су око мене били див јунаци са којима сам одбрао да се борим раме уз раме. Нисам познавао страх и никада нисам сагињао главу пред метком, сабљом или ножем. Нисам толерисао неморал, лаж, крађу и малтретирање уплашених и слабијих. Нисам имао милости према Турцима, Бугарима, Арнаутима, дезертерима и издајницима Србије и Српства и био сам толико немилосрдан да су Немци и Аустријанци, поучени причама о мени, бежали са фронта како чују да се моји четници и ја приближавано или да смо ту. Био сам на Мачковом камену, протерао сам непријатеља преко Дрине, газио сам крваву Колубару и нисам никада и нигде бежао. Где сам долазио ту сам постојано стајао и остајао док посао не обавим. Мој посао је био донети слободу свим Србима или умрети.

Побеђивао сам са својим добровољцима у уме слободе и части Отаџбине и није ми било тешко да побеђујем док су уз мене, иза мене и испред мене били моји другови, мој Воја, мој Коста, мој Љуба, мој Веља и други јер сам знао да ће потурити своју главу да би спасили моја леђа као што сам и ја потурао главу да бих спасао њих, а онда су почели да се осипају као покидана ниска бисера, да падају по Македонији, по Косову, покрај Мораве, Саве и Дунава, по Проклетијама, дуж Албаније и на Кајмакчалан сам стигао готово сам.
Апис и Љуба су били далеко, војвода Путник упокојен, Воја погинуо у Игришту, Коста спаљен у Сребреници, а моји добровољци и ја препуштени судбини и ратној срећи. Слали су нас само на она места где је смрт била извесна и загарантована. Ишли смо, борили смо се, гинули смо. На бугарске митраљезе ударали смо бомбама, под окриљем ноћи упадали смо у непријтељске ровове и клали све на шта смо наишли, жицу која је делила фронт рукама смо искидали, стално смо били под пушчаном паљбом и када би нам нестало муниције ми смо рукама непријатеља онсепособљавали. Истина је да нас је из сваког боја излазило све мање и мање, али ми смо одшкринули Капију слободе. Јесте и хоћу да кажем ја, војвода Вук, сам пао на Кајмакчалану, али Кајмакчалан никада не би пао да ја са својим и Танкосићевим добровољцима нисам стао пред Бугаре чврсто решен да се вратим у Србију.

Вратио сам се 1923. када су ме са Зејтинлика пренели у Београд. Убили су ме на Кајмакчалану када ми је било 35 година и нека буде да сам погинуо од бугарског метка, нека буде да јесам и нака буде да се неки способни Бугарин провукао кроз обруч мојих четника и пуцао ми у десну страну тела док су ми превијали рану на левој и нека буде да је тако ако је то за бодробит Србије. Ваљда је за њену добробит био и онај судски процес у Солуну, спроведен онда када ја више нисам могао да притекнем у помоћ Љуби и Апису. Спроведен онда када је и оно мало мојих и Војиних преживелих ратника разбацано по пуковима и тако раздвојено.

Није ми жао моје главе. Није ми жао ни костију мојих. Није ми жао крви моје проливене у туђини. Жао ми је само што нисам стигао да видим ћерку јединицу како је проходала и како је проговорила, што нисам доживео да ме само једном загрли. Али Богу хвала што ми је дао бар да доживим да чујем да се родила.
Причали су да је Србија умрла кад сам умро ја. Није умрла. Србија не може да умре. Србија

и покори словенски народ који је живе на територији између Одре, Лабе и Балтичког мора. Да би ослабили словенска племена и умањили утицај који је религијски центар Аркона имао на Словене, Германи су повели рат против Световида. Зашто је баш Световид представљао највећу претњу по католличке Германе и зашто су они на све могуће начине покушавали да умање значај овог божанства? Острво Рујан није био само територија коју Германи нису успели да уврсте у своје Немачко- Римско царство већ је оно представљао и значајан пагански центар. Католици су сматрали да ће уништавањем Арконе коначно успети да покажу Словенима да је време њихових богова прошло и да је време да овај ратоборни народ коначно пригрли скуте католичке цркве, прихватајући истовремено и католичку власт. Овај процес покоравања Словена путем уништавања њихове вере текао је врло споро. Територија која је у првој половини деветог века била словенска постала је део Римско-Немачког царства тек у другој половини десетог века. За то време, католички Германи систематски су уништавали словенски живаљ, истовремено рушећи словенске културне и религијске центре. Германи су збрисали са карте полапске Словене на чијој су се територији налазили значајни културни центру као што су Шверин, Росток и Либек. Ови Словени припадали су плмену Пољана, племену из кога ће касније настати пољски народ. Пољани су се дуго борили против Германа трудећи се да сачувају своју територију од овог освајачког народа. Први пољски кнезови Сјемовит, Лешек и Сјемомисл уложили су све своје снаге у одбрану земље, трудећи се да избегну судбину полапских Пољана. Поред њих, Германи су нападали и Љутиће чији је религијски и културни центар био Ретра. Поведећи се мишљу да ће Словене најлакше победити ако униште њихов духовни ослонац Германи су напали Ретру а храм ретријанског бога Радгоста сравнали са земљом. Ништа боље нису прошли на храмови посвећени Триглаву у Волину и Шћећину. На овај начин, територија на којој су живели Ретари, Љутићи, Украни, Бодрићи, Хавеланци и Лужички Срби постала је део Римско-Немачког царства односно некадашње Франачке државе. Словенски живаљ поступно је германизован са изузетком Лужичких Срба који се вековима одупиру асимилацији. Победивши словенске богове Германи су успели да покоре Словене.
Слични примери постоје и неште измењенијим историјским околностима. Световид је после прихватања хришћанства постао свети Вид, светац који се слави 28. јуна. Управо на овај дан, један несловенски народ победио је један словенски. Тог датума 1389-те године Турци су покорили Србе, погубивши кнеза Лазара, српског врховног вођу. Кнез Лазар је по многима отелотворење светог Вида, односно Световида који је на овај начин побеђен, изгубивши поново своју моћ. Иако овај случај не укључује свесне намера Турака да уништавањем српског духовног ослонца покоре Србе, ово је ипак постигнуто. Пример супротан овоме постоји и у нешто новијој историји. Освајањем Берлина од стране Совјета Русија постаје све моћнија а узрок томе можемо наћи и у следећем. Како је тотемска животиња Русије медвед (Велесова животиња) није ни чудо што је освајање Берлина (по Асову «медвеђе јазбине») представљало поново буђење словенске духовности и успостављање словенске доминације на тој територији.

Како год посматрали овај феномен не смемо заборавити следећу чињеницу: кад год се једном народу одузме његов духовни ослонац, поремети његов духовни систем вредности и уништи његова вера, мало тога стоји на путу његовом потпуном покоравању.

Рат против Световида

Александар Асов сматра да се сви догађаји који су се одигравали у историји заправо земаљске манифестације односа који владају међу боговима. Тако по Асову, сви историјски догађаји могу да се сведу на доживљаје из живота Дајбога (његово путовање у подземни свет, брак и сукоб са Мораном итд). У овом чланку бавићемо се нечим много приземнијим, међутим, нећемо запоставити улогу коју су стари богови имали и још увек имају у историји европских народа.Наша анализа односиће се на однос несловенских народа према старој вери Словена, пре свега према једном од словенских врховних богова- Световиду.
Споменули смо већ да је Световид био поштован не само од стране балтичких Словена већ и од стране осталих словенских племена. Утицај овог бога на Рујане био је огроман што се види из обичаја да се ништа не предузима без дивинације уз помоћ Световидовог белог коња. Световид је омогућавао Рујанима победе у рату и чинио од њиховог острва значајан трговачки центар, о чијој слави и богатсву сведоче препуне ризнице храма у Аркони. Све то чинило је да балтички Словени постану трн у оку својих суседа, католичких Германа. Уље на ватру доливала је чињеница да су Рујани тврдоглаво одбијали да се одрекну паганизма и пређу у хришћанство, због чега су Германи предузели низ веома оштрих мера. Када је дански краљ Валдемар 1168. године пребацио своје трупе на Рујан, почело је страховито разарање тамошњих храмова које је пратило пљачкање њихових ризница. Највећу претњу Валдемар је видео у Световиду због чега је послао Данце Есбена и Свена да поруше арконски храм. Есбен и Свен су након рушења извукли из храма Световидов кип и на очиглед народа почели да га уништавају. Њихов поступак имао је за циљ да покаже окупљеним Рујанима како њихов бог није толико моћан колико су они заправо мислили, будући да није био способан да се одбрани. Многи Рујани тада су исмејали Световида и одрекли се старе вере прешавши у хришћанство.


Међутим, и пре овог догађаја постојала је тенденција да се умањи значај Световида а о овоме говори и једна теорија коју су пласиралили германски хроничари. Наиме, Хелмолд и Сакс Граматик тврдили су да је култ Световида настао из поштовања према светом Виду, хришћанском мученику коме је био посвећен један манастир на Рујну. У деветом веку, католички цар Карло победио је у једној бици Рујане након чега им је заповедио да поштују светог Вида, свеца из Корвеја. По овим хроничарима, Рујани су култ св. Вида претворили у култ Световида направивши свецу кип и саградивши му храм. Ипак, ако се погледају списи Адама Бременског, који је проучавао Словене много пре Сакса и Хелмолда види се да о овом догађају нема ни речи. Такође, ако се упореде имена неких словенских божанстава са именом Световида видеће се да и ова имена имају исти или сличан наставак- вид, односно, вит. Тако имамо Руђевида, Поревида, Геровита, Ринвида и Туривида. Ту си и словенска лична имена Семовид, Зјемовид, Хостивид, Витомир, Видослав и Вида па нема сумње да је Световидово име изворно словенско. Даље, ако анализирамо функције Световида и његов физички изглед доћи ћемо да закључка да он нема никакве везе са једним хришћанским свецем и да он представља управо оно што се може сазнати из његовог имена- свевидеће и свезнајуће божанство. Као што смо већ напоменули у тексту о Световиду, име овог божанства има своје порекло у санскриту а ово име састоји се од поимениченог глагола и именице, не представљајући тако лично име као што је име светог Вида. Из свега овога можемо закључити је да су католици на сваки могући начин покушавали да оцрне своје суседе Словене, било да су говорили о њиховим «варварским» обредима, било о нетрадиционалности њихових култова. Јер као што знамо, сви германски хроничари покушавају да представе Словене као крвожедне дивљаке који приносе људске жртве својим боговима заборављајући да су не тако давно и сами то радили и, на изглед, заборављајући да су су и сами хришћани врло сурово поступали са својим верским неистомишљеницима.
Из свих ових германских тенденције крила се заправо једна намера: да се уништавањем словенског духовног темеља победи

Косово није само територија, или само место велике духовне и културне баштине.

Косово није ни само место историјски значајних битака, које су имале међу-цивилизацијски карактер.

Метафизичко Косово, изражено кроз мит, завет и народну епику, представља својеврсан програм одбране идентитета утиснут у колективно несвесно.

Кроз Косово и Видовдан сабрани су наши прехришћански и хришћански погледи на свет, јединствени у ставовима да херојска смрт и пораз (митски, а не историјски) вреди више него предаја и уживање у материјалном.

Косово је извор наше ирационалне снаге и храбрости да се успешно супроставимо многоструко бројнијем непријатељу.

Косово јесте наша савест, наше људско и национално достојанство.

Као народ још увек постојимо зато што се нисмо одрекли Косова, тј. предака, слободе, савесног и правдољубивог живота.

Сваки делић нашег бића уткан је у Косово, а кроз Косово урезан дубље и чвршће у нама него што смо свесни.

Непријатељ је свестан да колико год морално пали, окупирани и без праве елите, са Косовом у нама, васкрснуће наше народно биће.

Док год смо с Косовом, не могу мирно спавати.

Јер још мајке рађају Обилиће!

"Не могавши никад да се прикључим онима који су изгубили сваку веру, па и веру у свој Српски Народ, увек и где год ми се прилика указала, подвлачила сам да још, има дивних Срба, како то волим да кажем: Срба Витезова. Уједно сам изражавала уверење да за народ, у којем има толико племића мисли и духа, вреди живети, радити и посветити му се. Цео мој рад одраз је тог мог уверења".
(Др Олга Луковић Пјановић)
...
Олга је остала верна таквом уверењу целог живота. Била је први Витез у народу у којем је "толико племића мисли и духа". Храбро ће написати позив научницима да обрате пажњу на српски језик, у чијој се сржи крију тајне настанка европских језика и нација, па, чак много пре тога, и нити
праскозорја Цивилизације. Увераваће их овим речима:

"Премда нико од европских лингвиста не узима у обзир српски језик, верујемо да није далеко дан када ће наука, коначно, отворити очи и прихватити истину!"
Др Олга Луковић - Пјановић се чуди што научници нису уочили одлике српског језика, које су изврсна основа и полазиште за разумевање европских и азијских језика. Па и грчког и латинског, на што је упозоравао и Херодот, у V столећу пре Христа:
"... Затим је настао грчки језик - обавештава нас Херодот - увек употребљаван заједно са пелазгијским, како се мени чини. Пошто су се Грци отцепили од Пелазга, будући слаби - од малог броја у почетку, повећавали су се у мноштво народа, захваљујући особито прилажењу многих Пелазга и многих других варварских народа".

Колико је драгоцено дело др Олге Луковић - Пјановић, види се и на основу овог Херодотовог цитата, који нам, поред података о настанку грчког језика, открива прастару законитост, по којој се Срби, изгледа незаустављиво, претапају у друге нације. Херодотов опис малобројног и слабог грчког народа, који се умножава и јача приливом Пелазга, неодољиво подсећа на стварање ововременске и
хрватске, и бошњачке, и македонске нације - од припадника српског народа. Исти процес је текао и
претходних столећа, кад су Срби Паноније и Карпата послужили за стварање мађарске и румунске
нације, које се, зачудо, данас и не убрајају у словенске народе.
Овај феномен је привукао пажњу др Олге Луковић - Пјановић, па ће она велики део простора, у свом делу ,,Срби... народ најстарији'', посветити трагању за језичком и националном матрицом Индоевропљана. Изненађује чињеница да су многи европски научници уверени да су нације и језици на ова два континента потекли из исте основе.
Др Олга Луковић - Пјановић даје за право Адолфу Пиктеу, који је, у делу "Les originis indoeuropeennes", Париз, 1877. године, установио:
"Може се закључити са сигурношћу да је постојао један
преисторијски народ... чист у свом почетку од сваке мешавине и доста бројан да послужи као основа мноштва људских група из њега произишлих..."
Пикте наставља:"Ми већ у зору историјске епохе налазимо овај првобитни народ, расут на једном огромном простору... Та раса је пружила своје гране од Индије до крајњих граница Европе..."

Др Олга Луковић - Пјановић примећује да Адолф Пикте није успео идентификовати тај стари народ - ту матрицу мноштва новорођених нација и језика, али само зато што није познавао ни један словенски језик.

Зато ће то поћи за руком његовим земљацима и савременицима - француским славистима Сипријану Роберу и Ами Буеу, Италијану Франциску - Марији Апендинију, Словацима Павлу Шафарику и Јану Колару, Енглезу Гордону Чајлду, Шкоту проф. Стјуарту Пиготу и многим другим.
Сипријан Робер ће у књизи ,,Свет Словена'' (Париз, 1852. године), написати дословно:
"Срби су почетни народ мајка, а српски језик - језик мајка".

"Пријатељу мој, душа ми убија тијело. Не жалим што ћу умријети, али жалим што нијесам у моме животу ништа знаменито учинио. Тако је хтјела моја зла судба, која ми је од почетка до краја ужасна била. Ти остајеш млад и здрав; на добром си мјесту за народни рад, и ту остани.

Србија је матица Српства, без ње никад ништа. Аманет ти наша народна ствар, која неће успјети ако на њој не буду постојано радили разумни, самопрегоријевајући и отважни људи. Поздрави ми кнеза, Книћанина и Гарашанина; кажи им од моје стране да ће Српство препородити прије дрском отважности неголи претјераним обзирима на дипломацију.

Ова има својих рачуна, а ми морамо имати наших. Сјети ме се гдјегод кад ме већ не буде, и нека потомство бар дозна за наше намјере, кад му дјела не могох оставити."

Петар Други Петровић Његош Матији Бану, на Цетињу, 1851. године.